Били су и прошли ти стари београдски трговци. Али су остала дела њихова, задужбине њихове, пример њихов, име њихово. Као шегрти они су се мучили несравњено више него садашњи шегрти. Као калфе они су били дужни устајати кад калуђери устају на полуноћницу и шити шевећерију. Као газде они су улагали огромне напоре да увећају своју имовину али никад и никако на штету образа и поштења. Знали су они да глас о поштењу једног трговца вреди више од голе памети и вештине. Када су што продавали на метар, попуштали су неколико сантиметара више, а када опет мерили на тегове, додавали су по неколико грама за срећу и берићет. ... Међу трговцима важило је правило: или поштено богат постати или без богатства поштен остати. У сваком случају човек у трговцу ценио се више од трговца, и карактер трговца више од богатства његовог. Домаћинским духом они су бринули о чаршији београдској и о држави... Неки су од њих били велике тврдице и према себи и према другима, али су на крају задивили свет својим завештањима на добротворне сврхе. Неки од тих тврдица давали су потајно шаком и капом на ослобођење Старе Србије. Један, опет између њих, оставио је по смрти велико богатство а у завештању написао ову дивну реч: "Све сам од народа добио, све остављам народу". Познавао сам лично једног од тих кремен штедиша. Он никад није никоме јавно учинио неку милостињу. Чаршија га је због тога сматрала за човека себична, тврда и немилостива. Али кад је тај газда умро, иза његовог ковчега у пратњи ишли су многи сиромаси и просјаци уплакани. Тада се тек сазнало, колико је тај човек помагао сиротињу...(О старим београдским трговцима, св. владика Николај)
На слици: Мита Гага, угледни трговац и привредник из предратног Пирота.
