... Слушајући ваш дивни хор, сетио сам се веома изванредног хора који сам икад чуо. То је било у коптској цркви у Каиру. После службе замолио сам свештеника да ме представи певачима. Желео сам да им захвалим. И он ме је повео овима. На своје запрепашћење видео сам да су сви певачи, људи и жене, били слепи. За тренутак сам застао без речи. Тада сам их запитао: Како је могуће да певате тако красно? Тишина. Тада је један човек зацрвењен, одговорио: Морамо јер Христос и анђели слушају нас. Замислите. Слепи људи имају виђење невидљивога. И не певају као људима него као Богу, с пуном свешћу да Бог и анђели њих слушају. Ту сам се сетио Христових упадљивих речи: Дошао сам у овај свет да они који су слепи виде и они који виде постану слепи. /.../ Билиони спасених гледају надоле да виде шта ми, њихови рођаци и пријатељи, радимо и како се понашамо. Они чују шта ми кажемо и, штавише, шта мислимо и планирамо. Они чују како ми певамо. Вама кажем, племенити певачи: Они слушају ваше певање. И ако певате срцем као према Богу а не као према људима, они вам се придужују нечујно у прослављању заједничког Творца. Ако имате ово виђење, певаћете као анђели на небу. (Свети владика Николај)
