У нашем народу живи прича како је у прошлом веку био некакав сеоски
кнез, и како су дошли људи да се жале на друге. Он их све саслуша, и кад
се завршило, каже: „Људи, имате право“. Они одоше, дођоше други,
супротна страна. Они износе са своје стране. Он слуша, слуша и каже:
„Имате право“. Одоше и они, кад ту стаје његова жена, Слушала и видела
шта им кнез говори, па ће она казати: „Какав си ти човек, какав си ти
кнез? Ови ти говоре једно, они друго, а ти им кажеш – имате право“.
А он каже: „Жено, имаш и ти право“. То је шала, али је истинита. Јер
мора се и по римском праву саслушати и друга страна. /.../ Сетимо се
светоотачког принцима да нам у разговору речи буду благе, а докази јаки.
Никако супротно. /.../ Уколико се људи буду духовно уздизали, они ће
сразмерније лакше поштовати другачије мишљење, другога и бити ближи
својој вери. (Патријарх Павле, о сукобу мишљења)
