На
почетку Светског рата убију Швабе једног мог познаника пред његовом
кућом украј Дрине; кућу му запале, а жену са шесторо ситне деце најуре
из тог места. Протекло је од тада дванаест година. Једнога дана
изненадно стаде преда ме у Скопљу једна млад железнички чиновник и
представи ми се као син оног мог погинулог познаника. Веома се
обрадујем, и са страхом упитам, да ли је још ко од њих седморо преостао
у животу? На то ће он весело одговорити: "Сви смо живи и здрави, хвала
Богу! Нас двојица смо у државној служби, двојица у трговини, старија
сестра удата, а млађа с мајком у Б." Тада ми поче он живо описивати
претрпљене муке и страхоте. Пешачење, управо лутање преко целе државе од
Дрине до Битоља. Па глад, болест, хладноћа, хапшења, ноћевања по
станицама, по механама, украј друмова. Уз то још страх, неизвесност,
туђина. Но на крају крајева - победа и слава. Очуван образ, и разум, и
живот, и вера. Шта ћу ти дужити? Ја мислим, да су борбе и победе ове
мајке са шесторо сирочади славније и лепше од Наполеонових. (Свети
владика Николај)
