Када је један Шпартанац посетио Атину и видео колико су Атињани покварени и колико се хвале својим слободама, он је узвикнуо: „Две ме ствари задивљују у Атини: колико Атињани јуначки говоре о слободи и колико плашљиво робују својим прохтевима.“ Кад је реч о слободи људској не треба мислити да су слободни они људи који лажу, краду, убијају, отимају, скрнаве свој и туђ живот, гурају се у прве редове, лакоме се на туђе имање, одају се пијанству и коцки, презиру своје родитеље, и мрзе своје суседе, чине друга дела којима се гази основни закон Божији. Такви људи нису слободни. Они могу живети у слободној држави, али нису слободни људи. Они су робови најниже врсте, робови по личном свом избору, а не по принудној сили. (Владика Јован Илић)
