Човек- ласта

У једној старој народној легенди прича се, како ласте у прастара времена нису знале да се пред зиму селе у топлије крајеве. Па кад би пао снег и стего мраз, оне су горко пострадале и гинуле. Гледајући то неки милостив човек сажали се веома, па поче покушавати све што је знао и могао, да би ласте пред зиму упутио на југ, у топлије земље. Давао је знаке, које ласте нису разумеле; намамљивао их је храном пут југа, али узалуд; плашио их је и гонио, па ништа. И ништа није успео. Онда се он помоли Богу, да га претвори у ласту. И Бог му учини по вољи, и претвори га у ласту, која могаше мислити и осећати исто као и човек. Тада та човек-ласта лако се објасни са осталим ластама, и пред зиму поведе их у топлије пределе. И од тада све ласте навикоше да се селе. - Наравно, ово је само једна поетична прича. Но, нека ти она помогне, да бар донекле схватиш, како се вечна Мудрост, рођена из вечне Љубави јавила као човек међу људима, да људе, замрзнуте од горчина земаљских, поведе новим путем, у топлу земљу, у Царство Божије "где нема бола, ни жалости, ни уздисања". А и у маленом телу људском велики Господ наш био је и остао Сушти, Исти, Вечни. Увек онакав какав је одувек у безграничности царства Свог духовног и славе Своје неисказиве. (Свети владика Николај)