Последњи олтар

... још ћу у мислима лагано клецати за прецима и оцима вашим по трновитој и крвавој стази робовања од 500 година, кад су цркве православне рушене, српска имовина грабљена, српска деца у јаничаре одвођена, српски младићи на коцу и конопцу постављани - као трпеза орловима и гавранима, а срски попови били најомиљенији нишан насилницима, кад и мртво тело Светог Саве није остављено на миру у ћивоту Милешевском а камоли жива тека његове духовне деце; кад је ћуприја у Пријепољу беспрекидно кићена посеченим главама српским, кад је аскер логоровао око манастира Бање и пречио приступ Србима на молитву: ај, браћо моја, кад је сва слава историје, сва нада, сва молитва робља српског имала једнини олтар и једино уточиште унутра у срцима људским. Ето од чега је срце српско тако наједрало и постало тако пространо и племенито! И ето због чега је само Србин у стању да назове и муслимана, и католика, и Јеврејина, и црнца и Кинеза братом и да викне: не, "товаришч! нити "грађанине!", него: брате мој!...  (Свети владика Николај)